Miodrag Dedić

Kako izgleda rad sa vama?

Rad sa mnom počinje razgovorom o tome zbog čega dolazite, šta vam se trenutno događa i šta biste želeli da bude drugačije. Ne očekujem da već na prvom susretu imate jasno definisan problem ili cilj. Nekada je upravo potrebno vreme da zajedno razumemo šta se zapravo događa. Tokom rada pokušavamo da bolje razumemo vaše iskustvo – kako doživljavate sebe, druge i situacije u kojima se nalazite, šta osećate i kako reagujete, kao i obrasce koji se možda ponavljaju. Ne tražimo samo načine da se trenutni problem „reši“, već i da razumemo šta ga održava i da li postoje drugačiji načini gledanja na sebe i ono što vam se događa. Moj način rada je prilagođen svakom klijentu. Ne postoji unapred određen tempo kojim terapija mora da se odvija. Nekome prija da brzo pređe na konkretne probleme i promene, dok je nekome potrebno više vremena za istraživanje i razumevanje. Važno mi je da se u tom procesu osećate uključeno i da zajedno odlučujemo o tome na čemu ćemo raditi. Od mene možete očekivati otvoren i neposredan razgovor, bez osuđivanja i bez potrebe da predamnom imate „prave“ odgovore. Postavljaću pitanja, ponudiću drugačije perspektive kada mislim da mogu biti korisne i zajedno ćemo istraživati ono što vam je važno. Neću vam govoriti kako treba da živite, ali ću vam pomoći da bolje razumete svoje mogućnosti i napravite izbore koji imaju smisla za vas. Takođe, verujem da psihoterapija ne mora uvek da bude ozbiljna i teška. Humor je deo mog načina rada i prirodan način na koji gradim kontakt sa ljudima. Kada je primereno, prostor za smeh može nam pomoći da se opustimo, povežemo i neke teške stvari pogledamo iz drugačijeg ugla. Najvažnije mi je da terapija bude prostor u kojem možete da budete ono što jeste – sa svojim mislima, osećanjima, dilemama i nesigurnostima. Bez žurbe, bez osude i bez pretvaranja da je sve u redu kada nije.

Šta vas je usmerilo ka psihoterapijskom radu?

Oduvek me je zanimalo šta ljude pokreće, kako razumemo sebe i druge i na koji način iskustva kroz koja prolazimo oblikuju naše izbore, odnose i pogled na život. To interesovanje me je prvo odvelo ka psihologiji, a vremenom i ka psihoterapiji. Važan deo tog puta bilo je i moje lično iskustvo psihoterapije. Kao klijent sam imao priliku da iskusim koliko razgovor sa nekim ko nas zaista sluša i prihvata može da promeni način na koji razumemo sebe i ono što nam se događa. Istovremeno sam spoznao koliko otvaranje pred drugom osobom može biti zahtevno i koliko su poverenje, prihvatanje i osećaj sigurnosti važni za terapijski odnos. Kroz profesionalni rad i iskustvo u privatnoj praksi sve više sam shvatao da me najviše privlači upravo neposredan rad sa ljudima – zajedničko istraživanje njihovih iskustava, teškoća i mogućnosti za promenu. Konstruktivistički pristup mi je posebno blizak jer ne polazi od toga da postoji jedan „ispravan“ način da razumemo sebe ili živimo svoj život. Svako od nas gradi sopstveno razumevanje iskustva, a psihoterapija može biti prostor da to razumevanje preispitamo, proširimo i pronađemo nove mogućnosti. U radu mi je važno da ostanem radoznao prema osobi koja sedi preko puta mene, da je ne posmatram kroz etikete ili unapred pripremljene odgovore. Verujem u odnos koji se gradi kroz prihvatanje, poštovanje individualnog tempa i otvoren razgovor – uz prostor za humor kada za njega ima mesta. Mislim da me je upravo iskustvo sa obe strane terapijskog odnosa najviše oblikovalo kao terapeuta. Znam kako izgleda sedeti u fotelji klijenta i pokušavati da pronađeš reči za nešto što ti je teško da razumeš i sam. Zato mi je danas važno da budem terapeut kakvog bih i sam želeo da imam – neko sa kim mogu da budem otvoren, da ne moram da se pretvaram da sam dobro i sa kim mogu da istražujem šta mi se zapravo događa, bez žurbe i bez straha od osude.

Šta biste rekli nekome ko okleva?

Ako razmišljate o psihoterapiji, ali niste sigurni da li je to za vas – to je sasvim u redu. Ne morate unapred da znate šta da kažete, da imate jasno definisan problem ili da budete sigurni da vam je pomoć potrebna. Dovoljno je da postoji nešto što vam je teško, što vas muči ili o čemu biste voleli da razgovarate. Prvi razgovor ne znači da ste se obavezali na dugoročnu terapiju. To je prilika da upoznate mene, vidite kako vam prija naš razgovor i odlučite da li želite da nastavimo. Ako vas plaši pomisao da ćete morati odmah da pričate o najtežim stvarima – ne morate. Ići ćemo vašim tempom. A ako se pitate da li je ono što vas muči „dovoljno ozbiljno“ za psihoterapiju, možda ne postoji pravi trenutak ni savršen razlog za dolazak. Nekada jednostavno osećamo da bi nam prijalo da sa nekim razgovaramo i bolje razumemo ono što nam se događa. Ne morate ništa da odlučite unapred. Možete početi jednim razgovorom, pa videti kako vam to iskustvo prija.