Milka Lazičić Uzelac

Kako izgleda rad sa vama?

Rad sa mnom je pre svega susret u kojem je važno da se osoba oseća viđeno, prihvaćeno i sigurno. Verujem da psihoterapija zajedničko istraživanje onoga što nam se dešava – naših emocija, odnosa, potreba, obrazaca i načina na koje se nosimo sa životom. U radu mi je važan odnos poverenja, autentičnost i poštovanje individualnog tempa svake osobe. Ne verujem u univerzalna rešenja, jer svako od nas ima svoju priču, iskustvo i način na koji doživljava svet. Moj zadatak je da budem prisutna, da slušam, postavljam pitanja, pružim podršku i zajedno sa osobom istražujem prostor u kojem promena postaje moguća.

Šta vas je usmerilo ka psihoterapijskom radu?

Psihoterapiji me je privukla zainteresovanost koja je postojala još odavno, još iz detinjstva. Odrastanje na ratom ugroženom području otvorilo mi je, možda ranije nego što sam bila spremna, pitanja o ljudima, njihovim reakcijama, strahu, gubitku, odnosima i načinu na koji se čovek nosi sa teškim iskustvima. Još tada postojala je u meni potreba da razumem. Da pronađem smisao u onome što se dešava, ali i da razumem druge ljude – šta ih pokreće, šta ih boli i šta im pomaže da nastave dalje. Iz te potrebe se vremenom razvila i želja da podržim druge ljude kada prolaze kroz teške periode svog života. Kasnije je taj lični interes dobio svoj profesionalni put. Završila sam osnovne i master studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a svoje iskustvo sam godinama gradila kroz rad u sistemu socijalne zaštite i prosveti. To iskustvo mi je omogućilo da upoznam ljude iz različitih životnih okolnosti i da izbliza vidim koliko je svakom čoveku ponekad potreban prostor u kojem može da bude saslušan, shvaćen i prihvaćen. Od 2017. godine psihoterapija je moj aktivni profesionalni poziv. Svoje znanje sam, izuzev geštalt psihoterapije, proširivala i kroz edukacije iz telesne psihoterapije i kroz brojne obuke za rad sa osobama koje su preživele nasilje. Danas na psihoterapiju gledam kao na spoj svega što me je od početka zanimalo – potrebe da razumem čoveka, da budem uz njega u onome što mu je teško i da zajedno tražimo smisao, mogućnosti i prostor za promenu. Verujem u promenu i rast. Ne zato što mislim da je promena uvek laka, već zato što sam se kroz sopstveno iskustvo uverila da je moguća, pri čemu patnja dobija smisao kroz rast i isceljenje.

Šta biste rekli nekome ko okleva?

Rekla bih da je sasvim u redu oklevati. Dolazak na psihoterapiju znači napraviti korak u nešto nepoznato, a prirodno je da postoji pitanje: „Da li mi ovo zaista treba?“ ili „Da li ću moći da pričam o sebi?“ Ne morate imati sve odgovore, niti morate znati šta tačno želite da promenite da biste došli. Dovoljno je da postoji nešto što vas muči, ponavlja se, opterećuje ili jednostavno osećate da više ne želite da kroz to prolazite sami. Psihoterapija nije znak slabosti. Za mene je to prostor u kojem učimo da budemo u iskrenijem i dubljem kontaktu sa sobom. Promena ne znači postati neko drugi – već upoznati sebe dovoljno dobro da možemo da biramo kako želimo da živimo. Ako postoji deo vas koji želi promenu, možda je upravo to dovoljno dobar razlog da napravite prvi korak.