dr Tijana Mirović

Kako izgleda rad sa vama?

U radu mi je važno da zajedno razumemo ne samo šta vam se danas događa, već i kako su se određeni obrasci razvili, čemu su nekada služili i zbog čega se i dalje održavaju. Važan deo tog procesa je prepoznavanje nezadovoljenih emocionalnih potreba, ranih maladaptivnih shema i načina suočavanja koji su nekada mogli biti neophodni ili zaštitni, ali danas mogu da ograničavaju, stvaraju teškoće ili otežavaju odnose sa drugima. Moj pristup je integrativan, aktivan i usmeren na potrebe konkretne osobe. Pored razgovora i zajedničkog razumevanja problema, koristim kognitivne, iskustvene, telesne i bihejvioralne tehnike, kao i rad sa obrascima koji se pojavljuju u odnosima. Posebnu pažnju posvećujem stvaranju sigurnog terapijskog odnosa u kojem je moguće istraživati i menjati duboko ukorenjene obrasce bez osuđivanja, uz poštovanje tempa, granica i autonomije klijenta, kao i prepoznavanje i razvijanje postojećih snaga i kapaciteta. Cilj terapije za mene nije samo da se simptomi ublaže i aktuelne teškoće reše, već i da osoba bolje razume sebe, razvije podržavajući odnos prema sebi, lakše prepoznaje i zadovoljava svoje emocionalne potrebe i gradi kvalitetnije odnose sa drugima.

Šta vas je usmerilo ka psihoterapijskom radu?

Van der Kolk kaže da je svaka priča u psihoterapiji „ja priča“ i ja se u tome i te kako prepoznajem. Mislim da su me ka psihologiji i psihoterapiji usmerila lična i porodična iskustva, ali i život na ovim našim, ozbiljno trusnim podnebljima. Psihoterapiji me je privukla i mogućnost da znanje iz psihologije povežem sa neposrednim radom sa ljudima i sa onim što im zaista može pomoći da nešto promene u svom životu. Vremenom me je posebno zainteresovalo kako iskustva kroz koja prolazimo oblikuju način na koji doživljavamo sebe, druge ljude i svet – i kako obrasci koji su nekada imali važnu zaštitnu funkciju kasnije mogu postati izvor teškoća. Rad sa ljudima koji su prolazili kroz gubitke, rat, izbeglištvo, nasilje i druge krizne i traumatske situacije dodatno je oblikovao moj profesionalni put i interesovanje za razvojnu, kompleksnu i kolektivnu traumu. Istovremeno, upravo su me ti ljudi mnogo naučili o ljudskoj snazi i sposobnosti za oporavak. Svedočiti tome i pomagati ljudima da ustanu, opstanu i porastu bila mi je i ostala jedna od najvećih motivacija za ovaj posao. A ima li lepšeg posla i smislenijeg iskustva od toga?

Šta biste rekli nekome ko okleva?

Nije lako sesti preko puta nepoznate osobe i podeliti svoje najdublje boli. Sasvim je normalno i razumljivo oklevati, odlagati, pa i izbegavati taj susret. Ipak, vredi pokušati. Psihoterapijski put nije ni bezbolan ni lak, ali može biti dragocen. Rekla bih i životno važan, jer je to put od podnošenja i preživljavanja ka punijem življenju i procvetavanju. Od života u kojem se često samo izdržava ka životu u kojem ima više izbora, zadovoljstva, povezanosti i prostora da se zaista živi. Ne morate unapred znati ni kako da ispričate svoju priču, ni šta tačno treba da se promeni. Dovoljno je da napravite prvi korak. Ostalo kroz psihoterapijski odnos otkrivamo zajedno. Na tom putu niste sami i nećete biti sami.