Aleksandra Bućan

Kako izgleda rad sa vama?

Rad sa mnom podrazumeva otvoren i podržavajući odnos, u kojem je važno da se osećate sigurno, prihvaćeno i slobodno da govorite bez straha od osude. Zajedno istražujemo šta stoji u osnovi onoga što vas dovodi na terapiju, preispitujemo uverenja i obrasce koji vam štete i radimo na tome da razvijete nove načine reagovanja. Važno mi je da terapija ne ostane samo na razgovoru, već da ono što uočimo zajedno možete da primenite i u svakodnevnom životu. Cilj je da vremenom budete sigurniji u sebe i sposobniji da se samostalno nosite sa životnim izazovima.

Šta vas je usmerilo ka psihoterapijskom radu?

Moj put ka psihoterapiji započeo je još u adolescenciji, kada sam se i sama susrela sa anksioznošću i prvi put osetila koliko psihoterapijski odnos može biti značajan. Upravo kroz sopstveno iskustvo psihoterapije rodila se moja želja da bolje razumem čoveka i da jednog dana budem podrška drugima na njihovom putu promene. Danas osećam veliku privilegiju što imam priliku da budem svedok nečijeg rasta, uvida i promene. Verujem da terapijski odnos nije jednosmeran – koliko klijenti uče kroz terapiju, toliko i mene njihova iskustva, hrabrost i način na koji se menjaju neprestano inspirišu, motivišu na sopstveni razvoj i podsećaju koliko je ovaj poziv vredan.

Šta biste rekli nekome ko okleva?

Strah od nepoznatog je normalan i prirodan. Verujem da hrabrost nije odsustvo straha, već spremnost da delujemo uprkos njemu. Psihoterapiju volim da zamislim kao tunel koji nas vodi ka velikoj, zelenoj livadi – mestu na kojem nas čekaju stvari koje još nismo upoznali: cveće koje nikada nismo videli, drugačije nebo i osećaj da je trava zelenija nego što smo zamišljali. Zato bih nekome ko okleva rekla da ne mora da čeka da strah nestane da bi napravio prvi korak. „Ne dozvoli da život živi tebe. U suprotnom ćeš dočekati četrdesetu osećajući se kao da nikada nisi ni živeo. Živi sada tako da se sa pedeset ne osvrćeš ka svojim četrdesetim sa žaljenjem.“ — Irvin Jalom